MIH-TOE’-TAY

487292_10200400810276692_1571268484_n

Čitav vaš um je magla koju su Tolteci nazvali mitota (izgovara se MIH-TOE’-TAY). Vaš um predstavlja san u kome hiljadu ljudi govori istovremeno i niko nikoga ne… razumje. To je stanje ljudskoga uma – jedna velika mitota, i zbog te velike mitote vi ne možete da vidite kakvi ste zaista. U Indiji mitotu nazivaju maja, što znači iluzija. To je lična predstava našega “Ja sam.” Sve što mislite o sebi i o čitavom svijetu, sve je to mitota. Mi ne možemo da vidimo šta zaista jesmo; nismo u stanju da vidimo da u stvari nismo slobodni. Eto zbog čega se ljudi opiru životu. Sam život predstavlja najveći ljudski strah. Smrt nije naš najveći strah; naš najveći strah je rizik koji moramo da preuzmemo da bismo živjeli – rizik da živimo i izrazimo svoje pravo ja. Ljudi se najviše plaše da budu ono što jesu. Naučili smo da živimo pokušavajući da zadovoljimopotrebe drugih. Naučili smo da živimo prema mjerilima drugih ljudi zbog straha da nas oni neće prihvatiti i da nas neće smatrati dovoljno dobrim. Tokom procesa pripitomljavanja, pokušavajući da budemo dovoljno dobri, mi u sebi stvaramo sliku savršenstva. Mi zamišljamo kakvi bi trebalo da budemo da bi nas svi prihvatili. Naročito se trudimo da zadovoljimo one koji nas vole, kao što su majka i otac, starija braća i sestre, sveštenici i učitelji. Trudeći se da budemo dovoljno dobri u njihovim očima, mi stvaramo sliku savršenstva, ali mi ne odgovaramo toj slici. Mi stvaramo tu sliku, ali ta slika nije stvarna. Na taj način nikada nećemo postati savršeni. Nikada!


Pošto nismo savršeni, mi odbacujemo sebe. A taj stepen samoodbacivanja zavisi od toga koliko su odrasli bili uspješni u slamanju našeg integriteta. Nakon pripitomljavanja više se ne radi o tome da treba da budemo dovoljno dobri za nekog drugog. Mi nismo dovoljno dobri sami sebi, jer ne odgovaramo sopstvenoj predstavi o savršenstvu. Mi ne možemo da oprostimo sebi što nismo onakvi kakvi želimo da budemo, ili bolje rečeno, onakvi kakvi vjerujemo da treba da budemo. Mi ne možemo da oprostimo sebi to što nismo savršeni. Mi osjećamo da nismo onakvi kakvi vjerujemo da treba da budemo i zbog toga se osjećamo lažno, frustrirano i nepošteno. Pokušavamo da sakrijemo sebe i pretvaramo se da smo onakvi kakvi nismo. Posljedica toga je da se osjećamo neiskreno i nosimo društvene maske da bismo sprečili da drugi to primjete. Plašimo se da će neko drugi primjetiti da nismo onakvi kakvi se pretvaramo da jesmo. Mi takođe procjenjujemo i druge na osnovu svoje predstave o savršenstvu, i normalno je da oni ne mogu da ispune naša očekivanja. Mi ponižavamo sebe samo da bismo udovoljili drugima. U stanju smo čak i da sebe fizički povredjujemo samo da bi nas drugi prihvatili.


Znamo da tinejdžeri uzimaju droge samo da ih drugi tinejdžeri ne bi odbacili. Oni nisu svijesni da je problem u tome što oni ne prihvataju sebe. Oni odbacuju sebe zbog toga što nisu onakvi kakvim se predstavljaju. Oni žele da budu onakvi kakvi su zamislili da treba da budu, ali nisu, i zbog toga osjećaju krivicu i stid. Ljudi beskonačno kažnjavaju sebe zato što nisu onakvi kakvi misle da treba da budu. Oni zlostavljaju sebe, a takođe koriste i druge da bi zlostavljali sebe. Ali niko nas toliko ne zlostavlja koliko mi zlostavljamo sebe, a to činimo preko Sudije, Žrtve i svog sistema vjerovanja. Istina je da ima onih koji kažu da ih njihov muž ili žena, majka ili otac zlostavljaju, ali mi znamo da mi sebe zlostavljamo još mnogo više od toga. Mi sebi sudimo gore od bilo koga drugog. Ako pred drugima nešto pogrješimo, poričemo svoju grešku i pokušavamo da je zataškamo. Ali čim ostanemo sami, Sudija postaje toliko strog, a osjećanje krivice toliko snažno, da se osjećamo glupi, ili zli, ili nedostojni.


U čitavom vašem životu niko vas nije zlostavljao više od vas samih. A granica ovog samozlostavljanja upravo je ista ona granica koju smo spremni da trpimo od nekoga drugog. Ako vas neko maltretira malo više nego što vi maltretirate sami sebe, vjerovatno ćete napustiti tu osobu. Ali ako vas neko maltretira malo manje nego što vi maltretirate sebe, vi ćete vjerovatno ostati u vezi s tom osobom i beskonačno dugo je trpijeti. Ukoliko veoma loše postupate sa sobom, možete čak trpijeti i to da vas neko tuče, ponižava, i tretira vas kao krpu. Zbog čega? Zbog toga što u svom sistemu vjerovanja, vi kažete: “Ja to zaslužujem. Ova osoba mi čini uslugu jer živi sa mnom. Ja nisam vrijedan ljubavi i poštovanja. Ja nisam dovoljno dobar.” Mi imamo potrebu da nas drugi vole i prihvataju, ali mi ne možemo da prihvatimo i da volimo sebe. Sto više volimo sebe, manje ćemo zlostavljati sebe. Samozlostavljanje je posljedica samoodbacivanja, a samoodbacivanje potiče od toga što imamo predstavu o savršenstvu i što nikada ne možemo dostići taj ideal. Naša predstava o savršenstvu je razlog zbog kojeg odbacujemo sebe; to je razlog što ne možemo da prihvatimo sebe onakve kakvi jesmo, i što ne možemo da prihvatimo druge onakve kakvi jesu.

Izvor e-book mudrosti_starih_Toltelca_sporazuma_vodic


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s